Koju vrstu birate kao novogodišnju jelku?
Kratkta istorija novogodišnje jelke
Okićena jelka simbol je novogodišnjih i božićnih praznika. Kuće i stanovi se tada šarene od raznih lampiona, svećica, lampica… Međutim, znate li odakle dolazi kult okićene jelke i ko ga je doneo na ove prostore?
Postoji nekoliko različitih izvora koje nam daju odgovor na ovo pitanje. Jedna od legendi kaže da su ispred pećine, u kojoj je rođen Isus Hrist, rasla tri zimzelena drveta. Jedno je bilo kedrovo drvo, drugo bor, a treće jela. Kada se rodio Mesija, sva drveća su se zatresla kako bi pozdravila božijeg sina. Kedar je novorođenčetu podario mirišljave iglice, a bor šišarke. Jedino jela nije imala plod, te je zaplakala. Anđeo se smilovao i poklonio joj zvezdu sa neba koju je ona spustila pred Isusa. Otuda i verovanje da se na vrh okićene jelke postavlja zvezda.
Ipak, možda je bolje držati se entoloških spisa. U etnološkim spisima, kaže se da je reč o prastarom rimskom paganskom običaju. Rimljani su verovali da u jelama obitavaju duhovi šuma te su odlazili za novogodišnju noć da ih darivaju kako bi ih umilostili. Kasnije su sekli mlade jele i donosili ih u domove, te je tako jelka postala simbol praznovanja nove nastupajuće godine. Zimzeleno drveće trebalo je da služi kao podsetnik da će zima proći i da će opet nastupiti proleće. Ovaj običaj nema mnogo veze sa hrišćanstvom, ali ga je ono prihvatilo.
Može li se kititi neko drugo drvo umesto jelke?
Naravno da može! Najzad, ko je rekao da se radi baš o jeli? „Božićno drvce“ (Christmas tree) može da bude gotovo bilo koje zimzeleno drvo: jela, bor, smreka, kedar, čempres… Najzad, otkud znamo da su ove plastične od kineza baš jele!?! Evo naših predloga za izbor novogodišnjih jelki:
♣Picea omorika
Srpska omorika ili Pančićeva omorika je elegantno zimzeleno drvo koje spada među najtolerantnije na letnje vrućine i visoke temperature. Ima visoku, uspravnu i nešto užu formu sa blago savijenim granama. Vrsta je poreklom iz Srbije gde se nalazi na visokim planinskim predelima. Četine omorike su spljoštene, sjajne i tamno-zelene boje. Svaka iglica ima dve bele trake na donjoj strani (na njenom naličju) i koje daju srebrnasto-zeleni efekat posebno kada sunce pada na grane. Grane su relativno kratke, lagano lučno savijene na gore poput trepavica. Muške i ženske šišrke se pojavljuju svakog proleća na drvetu, ženske su cimet-braon boje i sazrevaju tokom i krajem jeseni. Omorika se najbolje razvija u punom suncu, neutralnim do alkalnim zemljištima, veoma bogatim i dobre drenaže.Pančićeva omorika je po stopi rasta srednja i dostiže visinu od 15 – 21,3m i širinu 3 – 7,6m. Pogodna je za gradske parkove kao i za pojedinačne detalje kako u gradovima tako i u dvorištima jer je veoma otporna i tolerantna na gradske zagađivače vazduha.
♣Picea pungens
Vrsta kojoj odgovaraju kisela, srednje vlažna, dobro isušena i drenirana tla u punom suncu. Toleriše nešto svetlije hladovine. Iako osnovne vrste imaju otpornost na sušu, zemljište ne bi trebalo dopustiti da ostane bez vlage ni u jednom trenutku a pogotovo u ranim fazama razvoja odmah nakom sadnje biljke. Generalno odgovara joj hladnija klima ali će tolerisati i nešto toplije i vlažnije klime koje i nisu toliko pogodne za njen razvoj. ’Glauca Globosa’ je patuljasta vrsta, nalik globusu ili nešto spljoštenijoj lopti, sa plavim iglicama koje su oštre na dodir. Dostiže visinu od 0,9-1,2m i širinu od 0,9-1,5m. Plave iglice zadržavaju takvu boju tokom cele godine ali su ipak u proleće sa novim porastom intezivnijih boja.Vrsta je po izgledu slična sa Picea pungens ’Montgomery’. Veoma su dekorativne, elegantne i lepo izgledaju u kombinaciji sa drugim četinarima niskih i drugačijih formi. Mogu se saditi i kao pojedinačni detalji,u paru ili žardinjerama.
♣Picea abies
Picea abies obično se naziva i ’Norveška smrča’. To je visoki piramidalni zimzeleni četinr poreklom iz planina severne i centralne Evrope pa sve do Urala. U svom maternjem Evropskom staništu obično raste do 30 – 45 m (povremeno i do 60m). U Severnoj Americi obično se nalazu u hladnim i umerenim regionima i dostiže visinu od 12 – 16 m (veoma retko do 30 m). Vrsta u proseku raste brzo. Primarne grane su postavljenje blago ukoso dok sekudarne grane postaju sve više opuštene kako drvo sazreva. Grane su obložene spiralno raspoređenim iglama zelene boje koje su vezane na svojim bazama u sitnim klinovima. Šišarke su cilindričnog oblika i opuštene na granama. Postoji vise od 150 vrsta (uglavnom patuljastih) a nekada ih je veoma teško razlikovati. Kao i većina smrča voli puno sunca, umerenu vlagu i dobro isušena i drenirana tla. Sadi se za formiranje visokih živih ograda, kao solitarno drvo ili za pošumljavanja.
Prva novogodišnja jelka potiče iz Nemačke
Prvi dokazi o kićenju jelke potiču iz jedanaestog veka. U Nemačkoj se za Božić kitila jelka crvenim jabukama. U Zapadnoj Nemačkoj ukrašavala se i kolačićima raznih oblika i svećama koje su simbol Hrista i večne svetlosti.
Ovaj ritual se tokom vekova proširio po celoj Evropi. U Englesku je prvu jelku okitio princ Albert 1841.godine. Ona je bila ukrašena poklončićima, mašnama, papirnim cvećem i bombonama. Vrlo brzo, ovaj lep običaj se ustalio i prešao sa visoke klase na običan narod.
U početku su se na zelene grančice stavljale jabuke, zatim kolačići, orasi,suve šljive i urme, mašne…Legenda kaže da je jedan nemački duvač stakla bio vrlo tužan jer nije imao novac da kupi jestive ukrase za jelku svojim mališanima. Rešio je da napravi staklene kugle. Njegovi ukrasi su izazvali pravo oduševljenje među narodom, te se duvač vremenom obogatio.
U Americi prve su se jelke kitile u sedamnaestom veku zahvaljujući Nemcima koji su naselili te prostore. U Aziju su okićenu jelku preneli misionari u devetnaestom i dvadesetom veku. Vrlo brzo su skoro sve kulture rado uvrstile jelku u svoje običaje.
Dekorisanje jelke vezano je za zapadno- evropsku, katoličku i protestantsku kulturu. Kod nas, na teritoriji Srbiji, je pre dolaska komunista na vlast, grančica hrasta-badnjak, imala značajnu ulogu u božićnom ritualu. Jelka se počela koristiti masovnije na području nekadašnje SFR Jugoslavije, od pedesetih godina prošlog veka. Kitili su je pioniri za novogodišnje praznike i nije imala nikakav religijski karakter.
Pročitajte još i: